Zen budizam

Još od vremena Ašoke Velikog bilo je kaluđera koji su odlazili u Kinu i istovremeno kineskih hodočasnika i školaraca koji su dolazili u Indiju radi upoznavanja hinduističke i budističke filozofije. Prema starim izveštajima, 520. god. u Kinu je stigao indijski misionar kaluđer Bodidarma (Bodhi Dharma), u Japanu poznat kao Bodai Daruma i tu osnovao školu meditacije "kratkog puta". On je bio 28. patrijarh iz direktne linije Bude i kako nije ostavio naslednike njime se ova loza u Indiji završila, a započela nova u Kini. Kraj Bodidarminog života obavijen je tajnom: po jednom izvoru, vratio se u Indiju, po drugom, otrovali su ga suparnici, po trećem, prešao je u Japan. U jednom se svi slažu: umro je u starosti od preko sto pedeset godina.

Bodidarma je u Kinu preneo i joga asane. Pošto su njegove kaluđere mučile tegobe u zglobovima zbog dugog sedenja u meditativnoj pozi, on je sačinio program vežbi koji je poznat pod nazivom Kong Fu. Prema nekim izvorima, KongFu datira mnogo ranije oko 500. godine st. ere i dovodi se u vezu sa kineskim filozofom Konfucijem, čije ime je u stvari, Kung Fu Ce.

Iz ovih nekoliko primera jasno se mogu razaznati elementarne joga asane koje su izvodili i žene i muškarci. Po ovome se može zaključiti da su one služile ne samo u meditativne svrhe, već su bile u široj primeni kao oblik rekreacije.

Približno u vreme Bude, u Kini su živela dva velika mudraca, Konfucije (Confucius, 551-479) i Lao Ce (Lao Tse, 634-531) koji se smatra jednim od glavnih predstavnika taoizma. Glavno delo taoizma Tao Te Ching pripisuje se Lao Ceu, koji ga je navodno izdiktirao službeniku na granici kad je napuštao zemlju ka nepoznatom određenju. /Jedno od najstarijih dela napisano na kineskom, Ji Đing (I Ching), Knjiga promena, koje zauzima izuzetno značajno mesto u razvoju kineske misli i danas je aktuelno, a na Zapadu veoma popularno/.

Mada se na zen gleda kao na deo mahajana budizma koji je u Kinu dopro preko znatnog broja originalnih dela, ipak je glavna podloga za izgrađivanje kineskog ch'an, odnosno zen budizma bio taoizam. Dok se u indijskoj filozofiji kao krajnji cilj egzistencije postavlja oslobođenje od večnog kruga zbivanja, samsare, taoizam naginje ka uravnoteženju dveju suprotnih sila Jin-Janga (Yin-Yang) i povratku iskonskoj prirodi, tj. samom Taou. Kao što je Brahmana teško definisati, isto tako je i Taoa teško definisati, jer je Tao bez oblika i prostora i, mada nepokretan, podsticaj je svakom kretanju. Tao je ono što postoji samo od sebe, jedinstvo suštine prirode i večnog života, nediferencirana praznina a kao cilj postojanja on je put neba i put čoveka.

Osnovni i krajnji cilj zen budizma je sagledavanje suštine svog bića koje se može ostvariti prosvetljenjem. Dok je za prosvetljenje u indijskom prilazu potreban dugotrajan i strpljiv rad, ne samo tokom jednog života, već katkad i kroz bezbroj reinkarnacija, prosvetljenje u ženu dolazi sasvim prirodno i može nastupiti svakog trenutka. To je momentalni blesak, iznenadno buđenje, spoznaja svoje prirode, koje se na kineskom zove tunwei a na japanskom šatori. Osećanja i čulni osećaji se ne isključuju, svest nije ispražnjena od sadržaja i ideja, kao što biva u samadhiju, već se um pušta da spontano sledi svoju prirodu.

Ipak je još u ranom dobu kineskih budista bilo protivnika doktrine naglog prosvetljenja, kao što je i u Indiji zabeleženo postojanje oblika neposrednog, trenutnog buđenja. Tako se u Lankavatara sutri navodi da, pored postepenog, postoji i iznenadno buđenje koje nastupa preokretom u kome "svest oplemenjena mudrošću zahvata vlastitu unutarnju prirodu" (paravritti). Trenutno probuđenje bez prethodne pripreme, takođe, stoji i u tantričkoj ideji o lakom i prirodnom stanju oslobođenog mudraca sahađi (sahaja).

Šatori, nova spoznaja o sebi i svetu, podloga je za razne oblike umetnosti i veština. Poezija, Noigra, aranžiranje cveća, slikanje tankim kistom, kaligrafija, vrtlarstvo, zanatstvo, arhitetkura, ceremonija čaja kao i sportske discipline, vode koren iz zen principa. To je prosvetljenje koje se može dogoditi pri svim vidovima svakodnevnog života; to je buđenje svesti za nove moći uma i duha.

Ali, za kreativnost, kao i za razne veštine, potrebni su dugotrajan i strpljiv rad i vežba kojom će se iz potencijalnog prirodnog doći do stepena kada, "čisto instinktivno nesvesno postane uvežbano nesvesno" kako kaže D. T. Suzuki, poznati japanski psihoanalitičar. Telo postaje instrument duha i sve se stvara "samo od sebe" dolazi do izražaja taoistički princip wuwei (delovanje bez delatnosti). U praksi meditacije, koja može biti individualna i grupna, postoje određena pravila: zauzme se sedeći položaj ukrštenih nogu dok su leđa čvrsto prava (ili sesti na pete ili podmetnuto jastuče), a radi dodatnog dejstva, jezikom pritisnuti gornje nepce; ruke su u krilu leva šaka preko desne, palčevi se dodiruju. To je zazen. Ako učitelj opazi da se kaluđer, odnosno, meditant, opustio, udari ga po ramenu ili leđima pljosnatom palicom. Nasuprot zatvorenih očiju u praksi indijske meditacije, u zazenu su oči sve vreme blago otvorene. Koliko se to smatra važnim, kaže jedna priča o Bodidarmi.

Po drugoj legendi, Bodidarma je toliko dugo sedeo u meditativnoj pozi da su mu noge totalno atrofirale i otpale. Otuda simbolika poznatih japanskih lutki Daruma, lutki koje predstavljaju Bodidarmu bez nogu (loptica koja se uspravi kako god da se gurne).

Među sledbenicima zena bilo je protivnika pasivnog sedenja. Tako Hui Teng kaže da "produženo sedenje nije mnogo bolje od smrti", a Hui Neng da "čovek prazne svesti nije bolji od cepanice ili komada stene". Sve više se ističe korist od bavljenja svakodnevnim poslovima kao načina meditiranja, a sledbenicima zena rad treba da služi kao osnov života. "Dan bez rada, dan bez jela" moto je zen institucija i zen filozofije. Samo aktivnošću svog celokupnog bića čovek može da ostvari odnos sa konkretnom stvarnošću. I sam proces meditacije koji vodi ka višem stanju svesti u krajnjem ishodu treba da dovede do bliskog jedinstva sa stvarnošću. Jedna zen parabola kaže:

Pre nego što počneš da učiš zen, planine su planine i reke su reke; za vreme dok učiš zen, planine nisu više planine i reke nisu više reke, ali kad si jednom došao u prosvetljenje, planine su opet planine i reke su opet reke.

A druga, malo više prozaična parabola kaže: Pre prosvetljenja čovek svako jutro ustaje, odlazi na posao, vraća se kući i večera, odlazi u postelju, vodi ljubav sa svojom ženom i zaspi. Kad je dostigao prosvetljenje, tad čovek svako jutro ustaje, odlazi na posao, vraća se kući i večera, odlazi u postelju, vodi ljubav sa svojom ženom i zaspi. U stvari, život i svakodnevica su ostali isti, univerzum je ostao isti, samo je čovekova svest izmenjena i stvarnost je dobila jednu dimenziju više.

Da bi spokojno upražnjavao meditaciju, ne moraš ići u planinsku ćeliju. Očisti svoj um od strasti, pa će te čak i oganj hladiti i osvežavati /Zen filozof/.

Pravi Put nije težak zato što je to jedini put, to je Apsolutni put /Zen izreka/.

Dok se Buda uzdržavao da da opis svog iskustva probuđenja, neki učitelji zena svoja šatori iskustva zapisivali su u vidu kratke pesme, ali kako je u tim pesmama različito iskazan momenat prosvetljenja, jasno je da ga svaki čovek doživljava na jedinstven, individualan način i svaki put drukčije.
U budizmu, kao i u taoizmu, ne postoji ideja o bogu koji bi promišljeno upravljao životom ljudi i celim kosmosom. Sve leži na samom čoveku njegov razvoj i uspon, ili promašaj i pad. Poniranje u svoje biće, otkrivanje svojih prirodnih potencijala, rad na ličnom usavršavanju, neočekivanje pomoći spolja pravi je put ostvarenja uči zen budizam.

Zen izreka koja kaže: "Očisti svoja usta od reči Buda", poručuje da ne treba tražiti oslonac na neke duhovne autoritete, pa čak ni na velikog Budu. "Ako sretneš Budu na putu, ubij ga!" kaže druga poruka jer je Buda već u tebi a ti samo treba da ga prepoznaš. Ubiti Budu znači uništiti sve ono čemu sebe podređujemo, znači odbaciti gospodara koji je izvan nas a u sebe ugraditi snagu i svetlost svojim ličnim naporom i punom svešću.
Zadatak učitelja je da u svom učeniku probudi učitelja /Devondei/.



Odgovorni autori:
Jasmina Puljo